KristinaR

Dosadni kišni dan.Pljušti,grmi,nestaje struja svaki čas.Dan nije za ništa,sem za ležanje I uživanje u kapima kiše.Neko mora da radi,neko može da uživa,a neko ima trening.Ili je bar trebao da ima!Kroz ulice se ništa ne vidi,kiša lije,a ja sam odlučila otići na trening.Dobro se obukla za kišu.Sjela u taxi i zaputila se prema sportskoj dvorani.Izlazim iz taksija,mrak,ništa se ne vidi,baš ništa.Zamolila sam gospodina u taksi da mi osvijetli sa svijetlima na autu,i uradio je.Penjem se uz stepenice,vidi se samo ono malo što mi je gospodin iz taksija osvijetlio.Odlazi taxi,mrkli mrak.Pokušavam da otvorim vrata,ali vidim zaključana su.U dvorani nema svijetla.Niđe nikog,samo ja stojim na kišu.Nekako sam pokušala da siđem iako nisam viđela ništa.Nisam znala da li imam trening,ili ne.?Uzela sam telefon,i pozvala trenera.Kao što sam i očekivala,nema treninga.Toliko ljuta što je sve obavijesio,samo mene NE.Zvala sam mamu da izađe do tržnog centra jer živim blizu njega,da mi plati taxi,jer nisam imala više para kod sebe.Ali mama nije mogla da dođe jer se kroz naše ulice tek ništa nije viđelo!Nekako je uspjela doći po mene,i platila mi taxi.Toliko sam ljuta na sebe,jer sam krenula na trening.Da ne bih iznevjerila trenera,zato sam i otišla! Sada sjedim kući,u mraku,čekam struju da dođe...Od sada,svaki put kada bude padala kiša,neću ići na trening,i praviti sebe budalom!

Kažu da je ljubav lijepa,samo trebaš naći pravu osobu sa kojom ćeš podijeliti ljubav.Meni to nije baš ''samo''.Kada god se zaljubim to bude osoba koju ne mogu imati.Ili je mnogo stariji,ili ima curu...Ali navikla sam na to.Još sam mlada,cijeli život je ispred mene.Treba da proživimo život najbolje što možemo.Da živimo svaki dan kao da je posljednji.Uživamo,putujemo,vremenom se možda i zaljubimo.  Trebamo da čuvamo prave prijatelje,jer danas se pravi prijatelj jedva može naći,rijetko..Znam da svako ima problema al' eto ''Ma pusti probleme nek' đavo ih nosi''.Razmislite prije nego što donesete neku odluku,da li je ispravna,i ako u tom trenutku budete sretni nemojte posle da se kajete.Uživajte sa ljudima koje volite,i onima koji vole vas.Ne obazirite se na ružne komentare nebitnih osoba.Niko nema savršen život,ali uživa u njemu i zato ga napravi savršenim. 

Najbolja drugarica? Ne ona je moja sestra.Ćao.Zovem se Kristina,moja najbolja drugacrica se zove Sara.Znamo se od kad smo se rodile.Isto smo godište,idemo u 2. Razred srednje škole.Svaki dan se družimo,i živimo jedna ispod druge u stanu.Nemamo dečka.Idemo u srednju Gimnaziju.Super smo se slagale,svako veče izlazile.Jedna cura iz razreda pravila je party.Pozvala je sve iz razreda,ustvari skoro cijelu školu.Odlučile smo otići.Bilo je baš zgodnih momaka.Za oko mi je zapao jedan dečko,zvao se Marcus.Bio je iz Italije ali preselio se kod nas kada je bio mali,pa sada zna naš jezik.On je bio savršen!Prišao je do mene i Sare,i pričale smo sa njim.Zaljubila sam se u njega,bila sam na sedmom nebu.Družile smo se sa njim dok nije došlo vrijeme da idemo kući.Bilo je kasno,i bile smo preumorne pa Sari nisam rekla da mi se sviđa,jedva sam gledala na oči.Sutradan kada sam zvala Saru da dođe kod mene htjela sam da popričamo o Marcusu.Mislila sam da je on predobar dečko.Sara je sva sretna došla kod mene i rekla mi je kako se zaljubila u Marcusa i da su se dopisivali cijelu noć,takođe da je pitao da izađu.Htjela sam da propadnem u zemlju.Ipak nisam joj rekla da mi se sviđa.Slušala sam nju kako je pričala o njemu,iznutra sam gorela!Počeli su da izlaze,da se zabavljaju.Bili su savršen par.Došao je zimski raspust,i Sara je otišla kod babe i đeda na planinu.Ja sam bila kući,nisam izlazila.Predveče sam bila gladna,htjela sam praviti palačinke.Super,jer mi roditelji nisu kod kuće,samo ja i moja sestra Marijana.Oišla sam kupiti potrebne stvari,ali onda sam naišla na nešto šokantno.Vidjela sam Marcusa sa drugom curom kako se ljubi.Odmah sam zvala Saru.Njena reakcija,nisam mogla da vjerujem.Počela je da se dere na mene,da sam najgora drugarica,da želim da rastavim Marcusa i nju jer se on meni sviđa,da joj više nisam najbolja drugarica.Svašta mi je pričala.Nisam mogla da vjerujem.Nakon toliko godina prijateljstva ona je pomislila da bih joj tako nešto uradila.Iznervirana sam otišla do Marcusa,i rekla sam mu da kaže Sari da je vara,ali on je rekao da će reći Sari da sam mu se upucavala.Došlo mi je da se ubijem.Sara je došla kući nakon par dana.Zvala sam je nije htjela da se javi.Napisala mi je poruku: ,,Naše prijateljstvo je gotovo''.Plakala sam dan i noć.Sestra me tješila,i nekako sam se uspjela smiriti.Par sati kasnije neko je kucao na vrata.Moji su otvorili,jer sam ja bila u sobi.Sara je ušla u moju sobu plačući.Molila me da joj oprostim,govorila je kako je bila glupa što mi nije povjerovala za Marcusa,rekla je da ga je vidjela sa curom kako se ljubi.Bila sam jako sretna što je vidjela da je nisam lagala,ali ljuta na njega što je tako povrijedio.Oprostila sam joj.Ipak 16.godina prijateljstva,to je mnogo.Otišle smo u kafić na sok,i posle u restoran na večeru kako bi joj pomogla da ga zaboravi.Tada sam joj rekla da sam bila zaljubljena u njega,ali nisam joj ništa govorila jer sam vidjela koliko su savršen par,i toliko sam željela da budu zajedno.Ona me zagrlila i rekla je da bi to samo prava prijateljica uradila.Marcusa smo izbjegavale,nismo ni jedna ni druga imale kontakt sa njim.Sari je bilo žao što mi nije vjerovala,ali rekla sam joj da sada nije bitno,već da treba misliti o budućnosti.